Molitve u teškim časovima

Džon Don

Preuzvišenom princu, princu Čarlsu

Preuzvišeni prinče: Imadoh tri rođenja: jedno prirodno, gde dođoh na ovaj svet; drugo supraprirodno, gde se posvetih službi Božijoj; i ovo treće, natprirodno rođenje, gde se ponovno vratih u život posle ove bolesti. U mome drugom rođenju, Vaše Kraljevsko Visočanstvo Otac udostoji se da mi pruži svoju ruku, ne samo da me njome pridrži nego da me njome i povede. U ovom trećem rođenju, i ja sam rodih se kao otac: ovo moje čedo, ova knjižica, ugleda sveta zajedno sa mnom i zbog mene.

I stoga dajem sebi slobodu (kao otac prema ocu) (1) da predstavim i sina sinu; ovu sliku svoje preuniženosti podarujem onoj večno živoj slici Njegove Preuzvišenosti, Vašoj Preuzvišenosti. Možda bejaše dovoljno da samo Bog pogleda na ove moje molitve: no plemeniti kraljevi su kao Božije zapovesti; pa i Ezehija (2) sroči meditacije o svojoj bolesti, preživevši već svoju bolest. S druge strane, budući da imadoh tu izvrsnu sreću (ne samo kao posmatrač nego i kao učesnik) da doživim lično makar deo blagodeti vremena pod žezlom Vašeg Kraljevskog Oca, to se nadam da ću, budem li poživeo dovoljno dugo (na svoj način), imati prilike da se i sam osvedočim u sreću koju će i Vaša vladavina zacelo doneti, ukoliko ovo moje čedo, ovo mrtvorođenče što čeka da ga oživite znakom Vaše milostive naklonosti, uopšte bude dovoljan razlog da se ikad jednom spomenete.

Vašeg najizvrsnijeg,
najponiznijeg i
najodanijeg
Džona Dona

I Insultus Morbi primus.
Prva promena, prvo javljanje bolesti (3*)
I MEDITACIJA
Nepostojana i stoga nesrećna sudbo čovekova! Tek sto ovoga časa bejah dobro, a već idućeg mi je zlo. Zbunjen tim naglim preokretom, tom promenom nagore, ja ne uspevam da tome nađem ni uzroka ni imena. Vodili smo računa o našem zdravlju, usrdno se starali o ishrani i piću, o vazduhu i vežbama (4), lično istesavsi i uglačavši pomno svaki kamen za tu građevinu. Ali nastupiće neminovno čas kada će zakon sve to razvrgnuti, okrenuti na zlo, zgromiti u prah i pepeo; doći će bolest, bez obzira na naš trud, doći će nenajavljeno ma koliko je se pribojavali; avaj, stići će nas nezasluženo, tim pre što je u pitanju samo prekoracenje kome smo iznenadno podlegli, koje nas je ščepalo, uzelo pod svoje i zgromilo u jednom mahu. O nesrećna sudbo čovekova, za koju je odgovoran svak samo ne Bog, koji, budući besmrtan, usadi grumen uglja, zrak besmrtnosti u nas kako bismo razgoreli od njega plamen, no koji, počinivši prvi greh, zauvek ugasismo u sebi; jer trčeći za lažnim bogatstvima padasmo u sve goru bedu, i jer trčeći za lažnim znanjima življasmo u sve većem mraku. I sada, eto, umiremo, ali ne lagano već u najgorim mukama, u strašnim mukama bolesničkim; i ne samo to, nego još i sa nekim pred-osećanjem, nad-osećanjem straha, zebnje i nesigurnosti u pogledu te iste bolesti, još pre nego što bi mogla biti nazvana bolešću; jer još nismo sigurni da li smo zbilja bolesni; desnom rukom opipavamo puls na levoj i očima ispitujemo urin ne bi li se tako uverili na čemu smo. O višestruka žalosti! umiremo ne uživajući u svojoj smrti jer nam dolazi sred najvećih bolesničkih muka; zlopatimo se u naletu bolesti ne nalazeći mira sve dok bol ne naiđe, ili makar znamen i slutnja te boli što nam naveštava patnju, a što sve zajedno ne priziva ništa drugo do smrt; izvesnost naše propasti ostaće skrivena od našeg pogleda tokom prvih promena što ih bolest samo ubrzava a smrt usmerava u željenom pravcu, budući da im je već na početku utisnula pečat svoj. Zar se u tome ogleda izuzetna privilegija čovekova, tog sveta u malom, u tim unutarnjim zemljotresima, iznenadnim drhtajima; tim munjama, iznenadnim bleskovima; tim gromovima, iznenadnim praskovima; toj eklipsi, iznenadnoj obamrlosti i pomračenju svih čula; tim sjajnim zvezdama, iznenadnim krvoliptanjima; tim rekama krvi, iznenadnim rumenim vodama? Čovek je, zar, svet za sebe samo zato da bi, imajući sve u sebi, mogao da potpomogne bolest, da nasluti bolest, da svojim neveselim mislima što više oslabi izglede za njeno isceljenje i, kao da je željan da još više rasplamsa plamen u sebi, te čak prosipa vodu po užarenom ugljevlju, obavijajući tako goruću vrućicu svojom hladnom melanholijom, kao da sam rad vrućice ne bi bio dovoljan za njegovu brzu propast, i bez tog doprinosa s njegove strane, tog tributa što ga plaća celom poslu (čije drugo ime je uništenje), izuzev možda ako sami od početka nismo hteli da tu našu veštačku boljku, našu sopstvenu melanholiju ne prisajedinimo toj našoj prirodnoj, našoj neprirodnoj groznici. O mračnog li raspadanja, o tajanstvene li razgradnje, o nesrećne li sudbe čovekove!

I JADIKOVKA
I da sam uistinu samo prah i pepeo (5), opet bih se obratio Gospodu, jer me ruke Gospodnje načiniše od ovog praha, i ruke Gospodnje ponovo će prikupiti ovaj pepeo; jer ruke Gospodnje behu grnčarsko kolo na kome je oblikovan ovaj sud od gline, i ruke Gospodnje biće urna u kojoj će se čuvati ovaj pepeo. Prah sam samo i pepeo iz hrama Svetog duha; čega dragocenog uopšte ima u mramoru? Ali ja sam i više nego taj prah i pepeo; ja sam najbolji deo sebe, ja sam duša moja. I budući tako, da sam dah Božiji, dopušteno mi je da odahnem i da pošaljem ove smerne žalopojke natrag mome Bogu. Moj Bože, moj Bože, zašto duša moja nije podjednako osetljiva kao i telo moje? Zašto duši mojoj nisu dati ti nemiri, te slutnje, ti preobražaji, ti protivotrovi, ti predznaci u pogledu greha kakvi su dati telu mojemu u pogledu bolesti? Zašto u duši mojoj ne bi uvek kucao puls koji bi tukao jače kad god dođem u iskušenje da počinim kakav greh? Zašto oči moje ne bi uvek bile vlažne, da me opomenu kad god me obuzme kakva duhovna slabost? Hodim putem punim iskušenja (što je prirodno, neumitno, što je udes svakog čoveka: jer na svakoj stazi čeka nas zmija i opasnost vreba u svakom pozivu), i dalje hodim, trčim, letim u zagrljaj svakovrsnim iskušenjima, iako sam ih mogao izbeći; jaoh, provalih u domove kuge, hrupih usred legla poroka izazivajući bes đavola samog, moljakajući i salećući molbama one kojima je bolje ne obraćati se molbom. Razboleh se od greha, padoh u postelju da ne ustanem više iz nje, greznem i trunem u grehu, bez najmanjeg znaka upozorenja, bez pulsa, bez svesti o tome da sam uopšte bolestan. O visine, o dubine nesreće, gde prvi simptom bolesti beše sam pakao i gde ne videh nijednu drugu groznicu do groznicu požude, zavisti i ambicije, i nijedno drugo svetlo do tminu i užas pakla samog; i gde prvi glasnik koji mi se obrati ne reče: Ti bi mogao umreti ni Ti ćeš umreti, već Ti si mrtav; i gde prvi znak bolesti što skoli dušu moju beše to da je neopoziva, da je neisceljiva; ali, o moj Bože, Jov ne reče ni reči bezumlja za Tebe (6) mučen svetovnom boli, kao ni ja, mučen duhovnom. Usadio si duši našoj puls, ali ga ne opipasmo; i savesti našoj glas, ali ga ne poslušasmo. Iznapričasmo se, izopijasmo i iznaspavasmo; a kad ustadosmo, ne rekosmo zajedno s Jakovom: Bog je zacelo na ovom mestu, a ja ne znah (7); i mada mogadosmo znati, nismo hteli da znamo i nećemo da znamo. No, zar bi se Bog pretvarao kako je sklopio časovnik a da ne ugradi u njega oprugu? Zar bi uklopio mnoštvo različitih točkića u sklop duševnih sposobnosti i telesnih organa naših a da ne ugradi i svoju milost, koja sve to pokreće? Zar bi Bog načinio oprugu a da je prethodno ne navije? Hoće li nas možda oblivati prvom milošću svojom kojoj ne bi sekundirala druga, a bez koje ne možemo da se koristimo ni prvom milošću Njegovom, ukoliko nam je podarena, ni trenutak duže nego što nam je po prirodi dato da raspolažemo sobom kako bi nam milost bila podarena? Ali, avaj, to nije slučaj s nama; jer ako i jesmo sinovi razmetni, a ono bar nismo razbaštinjeni; svaki je od nas primio pun svoj deo, ali ga je ubrzo uludo straćio. Ovde smo samo sustanari Božiji, a opet nam On, kućevlasnik naš, plaća stanarinu; ne jednom godišnje, ne svaka tri meseca, već iz sata u sat, svakih petnaest minuta; stalno se obnavlja milost Njegova, iako mi to ne razumemo, sve dok se ne obratimo Njemu za isceljenje (8).


I MOLITVA
O večni i najmilostiviji Bože, Ti koji po sebi tvoriš krug, prvi i poslednji i sveobuhvatni; no koji, po delovanju svome, tvoriš pravu liniju što nas vodi od početka našeg i, preko svakojakih puteva naših, ide ka kraju našem; pomozi i meni milošću svojom da mirno pogledam ka sopstvenom kraju, i da mirno sagledam prošlost svoju, predajući se mislima o dobroti Tvojoj kojom me obasipaš još od mojih početaka; da se milošću dobrote Tvoje u koju se uzdam još od početaka mojih na ovom svetu, kada si me posadio u krilo hrišćanske crkve, i dobrote Tvoje ponikle još na drugom svetu, gde si zapisao predestinaciju moju u knjizi života, izabravši me za život, da se milošću dobrote Tvoje pouzdam i u dobrotu Tvoju što stoji na početku mojih postupaka ovde: kako bih već u početku, u prvom naletu i napadu duhovne bolesti čije je ime greh, čuo i počuo onaj glas: O božji čoveče, smrt na tebe vreba (9), i kako bih se odvratio od onoga čemu sam sve dotle tako žudno, tako nerazumno hrlio. Zdravlje je najverniji glasnik, kako reče Tvoj mudri sluga Solomon. Primiti od Tebe glas pre početka bolesti, pre početka greha, pravo je ozdravljenje. Da mogadoh sagledati to svetlo ranije, i da mogadoh saslušati Tvoj glas ranije, Svetlost bi moja sinula kao svetlost jutarnja i zdravlje bi moje nabujalo silno.(10) Poštedi me stoga, o moj Bože, ovih jalovih misli; jer je odveć znatiželjno, odveć pogibeljno biti ovako bolećiv, ovako ranjiv, ovako bojažljiv, i živeti u stalnom strahu od svega telesnog i od svakog izazova greha, jer se i najveća prilježnost, puna prekora i sumnje, lako može izroditi u bogohulno odricanje duha i u nepouzdanje u blagost Tvoju i proviđenje; učvrsti me, dakle, u veri mojoj i ulij mi pouzdanje, reci da ćeš mi se obratiti kad god takva bolest nastupi, i kad god takav greh naiđe; i da ćeš me, budem li primio od Tebe glas Tvoj i poslušao ga srcem svojim, sačuvati od posrnuća i da ćeš me opet uzdići, ako li usled prirodne slabosti svoje ipak posrnem; učini to, o Gospode, njemu za ljubav, njemu koji poznavaše prirodne slabosti naše jer ih i sam imaše; njemu koji znaše za težinu greha naših jer ih i sam moraše skupo okajati; njemu, Tvom Sinu, našem Spasitelju, Isusu Hristu, amen.

NAPOMENE I KOMENTARI
(napomene obeležene zvezdicom su prevodiočeve, dok su svi ostali komentari preuzeti iz kritičkog oksfordskog izdanja)

POSVETA
1 “Kao otac prema ocu…”. Koristeći se jednom od svojih omiljenih retoričkih figura, paradoksom, Džon Don po svoj prilici ima na umu posvetu kralju Džejmsu u Pseudo-Martiru (1610), knjizi napisanoj mnogo pre Molitvi. Ukoliko ne grešimo, tim paradoksom on povlači paralelu između dvaju otaca (između sebe kao oca Pseudo-Martira i Džejmsa, oca princa Čarlsa) i između dvaju “sinova” (Molitvi, svog književnog čeda i princa Čarlsa, Džejmsovog sina).

2 “Pa i Ezehija…”. Ezehija (Ezekilj ili Jezekija), judejski kralj (727-696 pre n.e.), zapavši u tešku bolest u četrnaestoj godini svoje vladavine, ostaviće za sobom, dočekavši milost isceljenja, pisano svedočanstvo o vizijama i utvarama koje su ga pohodile dok je ležao na samrtničkoj postelji. (Vid. Bibliju, Knj. proroka Izaije, 38:9-20).

DAN I
3* “Prvo javljanje bolesti…”. Na osnovu teksta Molitvi teško se može zaključiti od koje bolesti je Don zapravo bolovao. Savremeni istraživači ukazuju na dve mogućnosti: u pitanju je bio ili tifus ili povratna groznica.

4 “Usrdno se starali o ishrani… vazduhu i vežbama”. Raznorazni renesansni priručnici o zdravlju, oslanjajući se mahom na proverene stare – na Hipokrata i Galena – sadržavali su propise za čovekov celodnevni režim ishrane i preporučivali strog program vežbi, kako telesnih tako i duhovnih, a za postizanje veće snage i jedrine. Tako u Koganovom (Coghan) Nebu zdravlja u uvodnom poglavlju nalazimo detaljan opis vežbi za fizičko okrepljenje i pročišćenje pora; nakon toga sledi poglavlje o raznim vežbama čiji je cilj jačanje duha, da bi se zatim prešlo na propise o pravilnoj ishrani, uz dužnu pažnju o starosti pacijenta i godišnjem dobu, gde autor ne propušta da navede i tačnu vrstu i količinu napitaka blagotvornih po ljudski organizam (počev od vode pa do piva), da bi, na kraju, knjigu završio poglavljem o spavanju i zdravom seksualnom opštenju.

5 “I da sam uistinu samo prah i pepeo…”. Udaljavajući se od biblijskog tumačenja (Postanje, 18:27; Knj. o Jovu, 30:19) po kojem čovek tek jedva da je prah i pepeo, Don očito ide dalje od toga i traži više od toga, što nagoveštavaju i uvodne rečenice pomenute jadikovke.

6 Knj. o Jovu, 1:22.

7 Postanje, 28:16.

8 Jev. po Mateju, 13:15.

9 II Knj. o carevima, 4:40.

10 Izaija, 58:8.

Odlomak iz knjige John Donne, Devotions Upon Emergent Occasions, London 1624

S engleskog preveo Zoran Janić

Srpski prevod Copyright©Zoran Janić & Alexandria Press, 2007

O knjizi
Knjižica koju čitalac drži u ruci nosi naslov Molitve u teškim časovima i potekla je iz pera religioznog elizabetanskog pesnika Džona Dona (John Donne, 1572-1631); reč je svakako o jednoj od njegovih najpopularnijih, ako ne i najpopularnijoj knjizi. Rad na njoj Don će započeti tokom strašne epidemije tifusa što je pogodila London 1627. godine, gde će pesnik, i sam tesko obolevši, pod sve izvesnijom senkom smrti, voditi svoje zabeleške kao neku vrstu filozofskog i religioznog dnevnika, i to ravno dvadeset i tri dana, koliko pomenuta knjiga ima poglavlja i koliko će ga bolest držati prikovana za postelju ö sve dok naposletku jezičak na vagi sudbine, milošću Božijom ili hirom slučaja, ne bude pretegao na stranu života (i literature).
Za strukturu Donovih Molitvi karakteristična je tripartitna odeljenost poglavlja, koja su, svako za sebe, sastavljena od meditacije, molitve i jadikovke, što bi, po svoj prilici, moglo odgovarati i onoj oveštaloj trojnoj hrišćanskoj simbolici: Otac – Sin – Sveti duh ili, još pre, pučkim predstavama prilagođenoj slici sveta kao neba – zemlje – pakla. Iako je primordijalna oznaka Donovih Molitvi pre svega njihova religioznost, one ipak stoje prevashodno okrenute čoveku i za čoveka, s tim što se taj čovek, makar i bio bolestan na smrt kao Don, nipošto neće više osećati usamljenim pred strogim Božijim licem, ni izdvojenim iz Božijeg krda, nego će znati, ili barem naslućivati, da je u najmanju ruku deo jedne mnogo sveobimnije celine, da predstavlja, ako se tako može reći, neku vrstu nebeskog beočuga, transcendentnu kariku u mističnom lancu čovečanstva: “Ni jedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo…”
Osnovna odlika tzv. “metafizičke poezije” – izraz je Ben Džonsonov a skovan je upravo povodom Džon Donove poezije – nije toliko verbalni artizam, ni proračunata racionalnost, ni paradoksalno poigravanje nesvakidašnjim slikama ili neobičnim rimama, koliko ritmičnost samog jezika. (Na nesreću te poezije, taj aspekt ostaće uglavnom slabo istražen ili čak sasvim zanemaren od strane poznavalaca elizabetanske književnosti.) U toj ritmičnosti kao da se ogleda zaljuljanost čitave jedne epohe u samim njenim temeljima; oseća se tu nekakvo teško tektonsko pomeranje čitavih gromada i blokova stenja (reči) što se ljuljaju u srcu sveta (jezika), a u perspektivi neodložnog prodora novovekovne nauke što se tek sprema da proslavi svoje trijumfe i, s tim u vezi, i kao posledica toga, neminovnosti skorog raspada opštevažećih hrišćanskih normi.
(Upravo će na ruševinama tog sveta Ničeov Zaratustra kasnije zaigrati svoj strašni, očajnički ples “čoveka napuštenog pod zvezdama”, čoveka kao asasina Boga.)
A poštovaoci pedantnih klasifikacija i književno-istorijskih nomenklatura smeštaju Donovo delo u interregnum dveju epoha: baroka i kIasicizma.

Zoran Janić


Knjiga Molitve u teškim časovima biće objavljena u izdanju Alexandria Press 1. jula 2007. godine

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *